Зима, снијег, хладно и опет ми се враћају слике на ту давну 1996. Егзодус Срба из Сарајева! Фебруар и март 1996. Тужна колона која иде пужевим кораком, тихи лом наших душа и нестанак нашег вјековног идентитета.
Тих дана, ми, Срби старосједиоци Сарајева, престали смо бити Сарајлије. Не, нисмо то жељели, него није нам било дозвољено више да будемо оно што смо одувијек ту били, старосједиоци, власници своје земље, имања и живота.
И кренули смо одатле, ми, сви Срби, мирно, готово нијемо, тиха бескрајна колона, без ријечи, без освете и без повика мржње. Након свега, кренули смо у неизвјесност. Одлазили су Срби са својих вјековних огњишта, из кућа у којима су им се рађале и расле генерације, у којима су славили своје крсне славе, у којима се пјевало и туговало заједно са комшијама. Одлазили су носећи са собом оно што се не може спаковати ни у једну кутију, успомене, страх, бол. Најгоре од свега је било понижење због издаје. Носили смо и оно што нико други никад није понио са собом, мртве синове, очеве, браћу, мужеве… Тихи уздаси пратили су ту колону мртвих хероја, ископаних да не остану у тој властитом крвљу заливеној, изданој српској земљи, коју су животом бранили и одбранили. Таква бол и такво достојанство ријетко је виђено у историји једног народа. Био је то егзодус без криваца и без одговорних, без пресуда, без истине и без икакве правде. Иза тога су остали разорени животи, прекинуте судбине и тишина која је прекрила оно што се више није смјело помињати, а сви смо знали ко је крив и ко нас је издао и продао, и ко нас је сво вријеме издавао и продавао, прво за оружје, нафту, па за цигаре, за брашно, кафу, за алкохол, па за животе, а онда и за нашу имовину. А ми, часни и поштени, поносни, тада смо оставили све, имовину, имања, станове и куће које су касније продаване у бесцјење, не зато што су вриједиле мало, већ зато што је људски живот тада вриједио још мање. Продавали смо да бисмо преживјели, а не да бисмо живјели. Исцрпљени ратом, изварани и издати, мислили смо да градимо бољу будућност тамо негдје за нове генерације.
Сарајево је тада изгубило дио своје душе и дио свог идентитета, не зато што су људи отишли, већ зато што су отјерани, издати и изманипулисани. У срцу смо понијели и дио града нашег Сарајева, обичаје и културу носили смо у сјећању, а у души бол која не престаје ни данас.
Егзодус Срба из Сарајева није престао оног дана када смо прешли линију разграничења, наставио се, траје и данас и трајаће цијели наш живот, као и живот оних који ће остати иза нас, знајући да су им дједови, очеви и браћа крвљу одбранили земљу и животе, четири године гинући, промрзли, гладни и исцрпљени, а онда, само једног дана, због нечијег потписа и бјесомучних профитерских богаћења, прогнани без повратка, тихо, ријечима, мржњом и издајом… Споразумом!? А ми и даље ћутимо, да се ваљда сакрије срамота и злодјела оних који се не стиде…
Заборавили Срби да НИЈЕ СРПСКИ ЋУТАТИ!!!
