Као неко ко је током протеклог Обрамбено – отаџбинског рата два пута са породицом напуштао своје огњиште у Сарајеву, итекако разумијем судбину сарајевских Срба, који су поднијели највећу жртву и најтежи терет за стварање Републике Српске, истакао је начелник општине Пале и потпредсједник Покрета Сигурна Српска Дејан Којић, поводом 30. годишњице обиљежавања епског егзодуса Срба из Сарајева.
Којић се присјетио тих сунчаних, али за Србе туробних прољећних дана 1992. године, када је у Пофалићима почело прво етничко чишћење у протеклом рату и када је као осамнаестогодишњи младић морао да крене на пут без повратка.
„Први мој егзодус десио се 15. маја 1992. године, када сам са покојном мајком и сестром пјешке прешао преко брда Жуч и отишли смо код покојног дједа у село Небочај у Вогошћи. Тада смо знали гдје идемо и шта ће нас дочекати, знали смо да ћемо сигурно имати кору хљеба и кров над главом. Други егзодус преживио сам када и сви Срби Сарајева, у марту 1996. године, када смо заувијек напустили Вогошћу и наш град. Привремено смо се стационирали у Хан Пијесак код дивне породице Бјелак, која нам је уступила стару кућу. Послије тога дошли смо на Пале и започели нови живот…“, испричао је Којић.
Наводи и да су ови мартовски дани опомена свима да се рат никада и никоме не понови, али и подсјећање да је најмање 150.000 Срба жртвовало свој град, који су вијековима градили и уздизали, како би живјели на територији Републике Српске – идеала за који је живот дало око 4.200 бораца Сарајевско – романијске регије, а око 3.500 их је рањено.
„Не умањујући ничије заслуге, морамо истаћи историјску чињеницу да су припадници Војске Републике Српске и МУП-а Српске са простора Сарајевско – романијске регије претрпјели најжешће губитке да би заузврат донијели слободу свим Србима са ове стране Дрине“, истиче Којић.
Извор: https://sigurnasrpska.org/